UDICA
Nekad..pre..kad sam bila baš mlada; sedela bih, u svojoj sobi; zaglavljena u fotelju, sa nogama prebačenim preko naslonjača; na vrhovima prstiju klatile bi se papuče; ja bih, učila...tako..a on..on bi me, preko knjiga svojih, gledao, ćutao..ćutao i gledao..a onda bi prolitao priču o članku moje noge i svom pogledu, prikovanom za njega.
Ljubio me je u mraku hodnika ulaza zgrade; ispred lifta; dok ne bi škljocnulo jedno KLIK sa nekog od gornjih spratova, i svetlo se, ponovo upalilo. Ili, dok me ne bi nažuljali dugmići, kojima se poziva lift; na koje sam se naslanjala, izvijajući vrat i celo telo, uživajući u milovanju njegovih prstiju.
Bio je zaljubljen u mene; i voleo me, nekom dramatičnom ljubavlju; u kojoj se, u njegovim pričama, krnjio plafon i padala boja sa zidova; i dok bih odlazila; molio me je, da probam, makar, pola njegove samoće, sa sobom da odnesem..
On je bio zaljubljen u mene, a ja sam bila zaljubljena u život.
Godinama kasnije; jedno jutro; na poslu, u moru poslovnih mejlova, dočekao me jedan, poslat sa nepoznate adrese, nepotpisan..
Pa ipak..posle prve rečenice; znala sam da je on.
Isto je pominjao naše šetnje; moju kosu, kojom ga, slučajno, okrznem, dok hodam, moje nokte, kojim, zamišljeno kuckam..i moje noge..
I meni se, kao bljesak, vratio u sećanje, taj trenutak; on i ja; vodimo ljubav; mrak je; on traži da upali svetlo, jer želi da me gleda..i onda me gleda..srećna sam..ležim na krevetu i osmehujem se..on mi ljubi ledja i smišlja imena za našu decu..
Ali ne mgu da zadržim taj trenutak više..
Kao sečivo..bljesnuo je, pred mojim očima; i ja sam se, opet, vratila u mrak; onaj; u kom nisam želela da upalim svetlo; onaj; u kom mi je bilo lakše da ne vidim onog sa kim spavam.
Još nekoliko godina kasnije; u pustom, hladnom bolničkom hodniku; u jednom grotlu tuge i straha; sedela sam, jer nisam mogla da spavam; nisam mogla ništa osim da čekam to jutro, kada ću leći na sto; i kada će me gurnuti u jedan novi, još mračniji mrak. Nisam mogla ništa, pa sam listala svoju poštu..i tu..u dubokoj, zimskoj noći, u mraku; u kome; već dugo, ni sebe više nisam mogla naći; opet mi, neke reči, zazvučaše poznato, i pre nego stigoh do kraja, znala sam da si ti.
O Bože! U kakvom ponoru mraka sam bila; tada; duboka; crna noć; nebo, koje me pritiska; i nemoć, pred kojom bi se, srce, lako, predati moglo.
Kako daleko, daleko kao san, kao život, drugi neki..zvučao si mi..
Znaš, kada se operacija završila..najteže je bilo...upaliti svetlo.
Ali..Ja sam stisla zube i pogledala u ogledalo.
I znaš; od svega, što sam tu videla; nekako sam se, najduže, zagledala u svoje oči..Tu, u njima..neka boja dunavskih trava, izvirivala je kroz mnoge mrakove...i ne bi se tako jasno videla, da taj mrak, oko nje, nije bio tako crn.
I znaš..evo; i noćas ne mogu da spavam; upalila sam svetla, setila se tebe, i plačem..
i nekako znam da ćeš, nekako, ti, baš ti, ovo pročitati.
