MIHRIMAH
MIHRIMAH
Jutros sam napravila 5524 koraka. 5524, a samo jedan od njih, bio je sudbonosni.
Skoro smo se sudarili. Ja sam skrenula pogled, ali osmeh nisam mogla da sakrijem.
Pravim, ovih dana, te šetnje, introspekcijom ispunjene, sa slušalicama, i uz Faithless, uglavnom.
Nekad hodam po lišću, hoću da utabam stazu, kojom sam, kao mala uvek hodala. Neke od tih stazica i sada postoje. Kada koraknem na njih osetim ono isto divlje osećanje neobuzdane lepote življenja, radost života, osetim se kao Bać Josina Lela, koja se smeje tako da smeh odzvanja ulicom.
I sada, kada stignem do kuće, sjurim se, onom malom kosinom, biciklom do kapije, udarim točkom u vrata, i otvorim kapiju.
Razmišljam nekad, dok, tako, šetam.. Sećam se sebe.. Njega se sećam.. Zove me i sad.. Kaže.. Ništa se nije promenilo.. Kaže, i sad bi seo u auto i došao, samo da me gleda..
A gledao me je.. One večeri na Djoksovom rodjendanu, kad sam imala onu ultra kratku haljinicu, a oči mi sijale.. I one noći, posle Djoksove momačke večeri..i ujutru, kad sam stavila naočare za sunce i pravila se da se ništa nije desilo..a desilo se sve.. I one noći.. U njegovom stanu.. Kad sam mu pomutila razum.. I dok je još spavao, nestala u noći, lupkajući onim zmijskim štiklicama, spuštajući se sprat po sprat niz stepenice, a na svakom spratu, kroz prozor hodnika zgrade, veliki, blještavi, okrugli Mesec, pratio je svaki moj korak. Bili smo kao saučesnici. Kao da smo se isto vragolasto
osmehivali jedno drugom.
Mesec i ja.
Kad si me pratio autom dok sam te ostavljala, presecao tramvajske šine,uz škripu kočnica, jurio Požeškom, a ja nisam htela ni da te pogledam.. Bože, kakva sam ja lujka bila!
A sećaš se 4 sobe? U Rige od Fere?
Kada si se pojavljivao svake subote u isto vreme, negde posle dva, kad je najveća gužva, ne bismo progovorili ni reč, a ti bi stajao mom momku iza ledja i piljio u mene. Bila sam u strahu da ćeš napraviti neko sranje, i bila sam sva osmehnuta u sebi, ozarena tvojim ludilom.
Skroz lud.
Uvek.
Ima tome 25 godina.
Neobuzdane strasti, šampanjaca prolivenih po krevetima, vožnji.. Vozi me ovde, vozi me tamo, donesi mi ovo, donesi mi ono..
Kao razmažena gospodarica koja beskrajno kinji svog slugu. Sve dok mi nisi zvanično dodelio Veštice, kao ime kojim mi se obraćaš.
I ono jutro.. Januar neki usrani.. Zovem taksi, žurim na Institut.. Još podbula od operacije, umotana kao medvedica, sa kapom nabijenom do nosa, da sakrijem lice bez obrva i trepavica, uronjena u tugu i beznadje.. Silazim, i na ulici, pred vratima, vidim tvoj auto..
Nisi me ništa pitao. Nikad.
Ali nikad od mene nisi odustao.
I juče si mi pisao. Kažem ti, pusti me, pun Beograd žena.. A ti kažeš Ali ja želim samo tebe.
I ja se čudim u sebi.. Pitam se, kako je moguće, da ostane to Nešto medju nama, čak i sad kad se ceo moj svet iskosio i stresa sa sebe sve demone. Tu gde sam sad je pustinja.
Stene.
Litica, uz koju se uspinjem, u obliku zmije. Strma. Tri sata hoda uz nju. Noću. Jedan pogrešan korak i nema te.
Put pokajnika.
Nikada nije lak.
Tu sam sad ja.
Penjem se, ne baš uvek strpljivo, ali tvrdoglavo i uporno.
Da, izbezumljuje me ovaj mrak.
Da, strah mi lomi telo i para dušu.
Ali ja se penjem.
Jer želim da okajem svoje grehe.
I želim, kad počne da sviće, da gledam taj veličanstveni Božanski izlazak Sunca, čista, sjajna, nova, i, bez greha.
A ti si bio moj greh.
Dodaj komentar |
0 Trekbekovi
