Memento!

JEDINI NAČIN

I onda, kada se, sa tim, jednom suočiš, onda ti se život pretvori u niz nanizanih strahova, svakog trenutka osećaš kao da bi mogao umreti, što je, realno, i činjenica.

Mislim, nije kao da bi mogao da zaboraviš, kad ti se život svede na: terapije, igle, vene, uvlačenje sestrama da bi te što manje bolelo...A, i kad se pogledaš u ogledalo, isto se neprijatno iznenadiš, baš isto onoliko kao kad vidiš neku svoju sliku od pre.

Više ne znam koja sam ja, od te dve.

I, stvarno, stvarno poslednje što ti sad treba je da te neko podseća na bolest.

Ujutru, čim otvoriš oči, fuck, ah da, imam rak, jebem ti..pribereš se, dovoljno da otvoriš oči, i puf!..nafrakane voditeljke, klibere se sa ekrana, i podsećaju te na preventivne preglede, blago tebi, misliš se – ti tumor na mozgu ne možeš da dobiješ..onda sledi red reklama za vodu, čudesne vitamine i prirodne travare lekare.

Jedva se sabereš, i zalepiš svoje rasprsle delove u komad čoveka, udahneš duboko, pre nego tamo kročiš, i onda gurneš vrata Instituta, koja su, prigodno, teška, kao da treba da nabildaš mišiće na rukama kao Madona, i čim udješ, zapljesnu te izlepljeni zidovi sa podsetnicima na smrt.

I da, naravno, kratko obraćanje Bogu, u kapelicama, sa svake strane hodnika – na koju god da kreneš, da ne promašiš.  U dilemi, da li su tu, jer medicina još ne stoji , apsolutno, iza svojih stavova, pa traži(mo) i malo pomoći od Boga, ili zbog činjenice da smo se religije, tek skoro setili..ili zbog oba..šunjam se hodnicima, uplašena kao miš.

Sa svakog zida, gleda me neka papirna žena sa ožiljcima, neki rezultati naučnih istraživanja, od pre deset godina, sa statistikom, koja ne zanima više ni one koji su ih radili. Knjige utisaka, koje niko ne čita, kutije za primedbe pacijenata, u koje se ubacuje smeće, i, da – NI TO NIKO NE ČITA.

Gužve po hodnicima, i pauza od 10-10,30h.

Ovde su svi već uplašeni. Radije bi da ih neko zagrli, nego da im dodatno govore BU! strašne prognoze sa zidova.  Ja bih angažovala neke drage,mlade volontere da grle ljude.

I poskidala bih sva ona sranja sa zidova i stavila slike pacijenata koji su preživeli – DA, IMA I TAKVIH!- i njihove priče - kako su iz svega izašli, kako im je kosa ponovo porasla, kako žive, i raduju se.

Ukinula bih maltretiranje pacijenata opsesivno kompulzivnim zatezanjem čaršafa, vizitu u cipelama, kad se već pridržavamo strogih procedura održavanja sterilnosti, iako nigde ništa nije sterilno, i veća je verovatnoća da ovde zakačiš neku bakteriju, nego da vrtiš torbicom, u parkiću ispred mog fakulteta.

Ima još jedna uzbudljiva procedura – preminulog pacijenta ostavljaju u sobi, naredna dva sata, medju teškim, nepokretnim pacijentima, bez razlike – u slučaju da se predomisli i oživi?! Da li ova procedura može da se ispoštuje u nekoj, posebnoj prostoriji, ili je, od organizacije, lakše, još jednom reći BU! BU!! Pacijentu, čisto da bude u neprestanom stanju straha i napetosti?

Nema opuštanja!

„ Nije vam ovo neki SPA, ni klinika Mejo“, reče jedna sestra, na svom jutarnjem nastupu, na turneji po sobama, sa svojom monodramom.

Da, ljudi svakodnevno umiru.

Od kad se rodimo, počinjemo da umiremo, rekao je, tešeći me, jednom, moj drug – doktor, naravno. Imaju apsurdno čudan smisao za empatiju.

Da, svako može umreti, u bilo kom trenutku, od bilo čega. Da, umiru od raznih bolesti, baš isto koliko i od drugih situacija, ali medijsku pažnju, crveni tepih i svetlo samo na nju, ima samo ova bolest. Skoro je kao neka privilegija biti onkološki pacijent, valjda moraš imati neku karakternu crtu, posebnu neku.

Ili samo muda.

I da -  postoji privilegija ovog iskustva, kad život pogledaš sa neke druge strane, kad shvatš da gelirani nokti u pogrešnoj nijansi nisu smak sveta, da to što ti je šef notorna seljačina nije razlog da sebe kinjiš besom, kad ne provodiš sate razmišljajući koga ćeš i kako impresionirati.

Jer je bitno samo da si živ. TI – baš takav kakav jesi!

Volela bih da pričamo o onome o čemu niko ne priča, o sreći, o čudima, o izlečenju, o blagoslovu, od Boga – šansi – da svoj život još možeš čudesnim učiniti.

Jer, kad sve ovako pogledam, možda su i svi ovi izazovi jedini način. Da, niko nam, ovde ne priča o čudima, i čuda se ne dešavaju onima koji u njih ne veruju.

Ne znam u šta ste verovali ranije, ali jedini način da doživiš čudo je da u njega prvo poveruješ, ne da čekaš da se desi da bi verovao, nego da veruješ baš sad, šta god da kažu.

NIJE SMRT KAD UMREŠ – SMRT JE KAD SI ŽIV,A NE ŽIVIŠ

Nije mi se srušio svet, kada su mi, pre tri godine, saopštili dijagnozu.

Zapravo, to se nije ni desilo. Posmatrala sam lice doktorke, koja je radila ultrazvučni pregled,  -  izraz njenog lica, koji se, u trenutku, izobličio,rekao mi je sve. Onda sam otšla kod druge doktorke, koja je rekla: “ Imaćeš hemioterapije “, sa istom lakoćom, kao da sam došla da ubrizgam neki botoks u sebe, a onda je, naslućujući, koga bih od njenih pacijenata, mogla da poznajem, počela da mi prepričava detalje njihovih bolesti..Još uvek šokirana činjenicom da se u moj život uvukla ta zlokobna reč – hemioterapija; sa očima punim suza,gledala sam je u neverici; a onda me je izvukla za ruku I povela u drugu ordinaciju, da upoznam doktora koji će me operisati, a koji je, kako je rekla, mnogo dobar frajer.

Što je za mene, u tom trenutku, bilo od presudnog značaja. Jer,valjda, nije svejedno, da li će dobar ili loš frajer da te iskasapi.

Jel to neka karma?

Ja sam,naravno, I kod njega u ordinaciji, nastavila da cmizdrim, što je, pokazalo se, bilo sasvim neumesno, s moje strane, jer je on, I bez mene, imao težak dan, devojke I mladje od mene sa isto  teškim dijagnozama, pa sam,postidjena, obrisala nos I otišla kući.

Onda je usledila zvanična procedura, konzilijum – dugačak red, izbezumljeni ljudi, lica stegnuta u grč straha, jedno jedinstvo beznadja,isto za sve, bez obzira na pol, godine, materijalni status, rasu, struku..

Onda udješ, skineš se, a doktori sede, kao komisija u Flešdensu, samo što ti ne plešeš, nego stojiš ukočen od straha, neprijatnosti I posramljenosti, jer su oni u fazonu neke porote, promrmljaju nešto kao: “Šta ste čekali do sad?”, lupe o sto onom drvenom budžom I onda jedan od njih kaže :”Sumnjamo da imate rak”, a onda se ugrize za jezik, podseti kako su ga učili, pa se brzo ispravi: “ Zapravo, SIGURNI SMO DA IMATE RAK”.

I odalame ti presudu.

A da te, pre toga, čak, ni ne ponude da se zakuneš nad Biblijom, da stvarno nisi kriv.

Dakle,

 trajanje vremena provedenog na konzilijumu: max 5 min           

dužina predigre: 1 sekund

dobijena pažnja: 2 sekunde

razmenjivanje nepotrebnih informacija: 0

dobijanje, meni potrebnih informacija: 0

od prilike, kao seks u avionu. Sa potpunim strancem. Čim ste počeli da očijukate, kraj se dao naslutiti..pitaš se što si uopšte tu,sve vice Neeee, ovo nije moj život..ali te pale te S/M fore..ko ga jebe, misliš, kratak je let…ali let je, jbg, shvataš tek kasnije, za Australiju.

I, TEK JE POČEO.

Niko ti ništa ne govori, to je jedina konstanta tokom trajanja lečenja. Eventulno, koliko lose su prognoze, reći će ti, u prolazu, na hodniku, ili kao adut, da bi prihvatio eksperimentalno lečenje, jer, šta možeš da izgubiš-po njima, dani su ti I tako I tako odbrojani. OK, rekla sam ja, kada su meni ponudili, ako je tako, onda možemo 50%-50%?

od studije?

ne?

onda ništa..

Ali, kako reći nekome da si bolestan?

Nekome, ko ti znači, ko ti je drag, rodbini,prijateljima,kolegama..

Prosto te je sramota. Bolestan si, I stidiš se što jesi.

Gledaju te sažaljivo, dok broje koliko bi, iz iskustva njihove babe, mogao da poživiš.

Naširoko se nude u pomoć. Pominju davanje krvi, slanje sveže ubranih divljih borovnica iz Švedske, izjavljuju ljubav,valjda misleći – gotova je – sad mogu sve da priznam..nude brak, misleći da bolest podrazumeva I gubitak zdravog razuma..prijateljice žure da ti kažu da njhov tata proizvodi med..telefoni zvone…a ti nikome nisi ni stigao da kažeš.

I nekako se sve tu I završi. Na rečima, veeeelikim rečima.

U poštansko sanduče, I dalje ti redvno stižu računi, tu milosti nema…ali borovnicama, medu..ni traga ni glasa. Jedina krv koju vidjaš, je tvoja.

Kasnije, kada počneš sa terapijama, medijima raspomamljenu senzacionalističku glad svojih prijatelja počneš da hraniš ti. Koliko god se trudio da predahneš, oni te neprestano pitaju da li ti je opala kosa, da li povraćaš, koje si boje..i onda..u nekom paparazzo tripu, grebu ti po vratima, presreću te po ulici, zovu druge da saznaju ono što ti ne želiš da im kažeš, ali oni žele da čuju..

Jbg, sada je parvo vreme da sve tvoje ružne drugarice likuju što nisu samo one ružne, frajeri koje nikad nisi htela, sad mogu slobodno da prestanu da ti se javljaju na ulici, odjednom si im neinteresantna..

Nosiš periku, ili maramu,iako jedva dišeš, jedva hodaš I jedva si živ, ipak se maskiraš..da se okolina ne potresa..Zašto pobogu??? Zašto deca imaju perike??Jer je nama strašno da ih gledamo?

Decu, koja se leče? Ljude, koji se leče?

Nastupa vreme velikog čišćenja. Života. To što povraćate od terapije je ništa u odnosu na gorčinu koju ćete povratiti,kad shvatite koga ste sve smatrali prijateljima. Ali to je neminovno. Naravno, ukoliko ste odlučili da živite. Ukoliko niste, na šta, takodje, imate pravo, nastavite da se svima ljubazno javljate na telefon, odgovarate na pitanja, koja se, sebi, ne usudjuješ da postavis, činite sve ono što drugi misle da bi trebalo, ne slušajte sebe, ni slučajno – ne slušajte sebe..

Ne, nisu vam prijatelji ti što palamude pred drugima da jesu, i da brinu za vas, oni samo koriste vašu situaciju za samoproklamovanje. O da. Ima tako puno ljudi koji se furaju na humanost.

Kratko uputstvo za sve brižne: komšije,prijatelje,rodbinu, kolege..

 Ako nekome želiš da pomogneš, prvo, ispoštuj njegove želje, ako neko ne želi da ga zovete, nemojte. Javiće se kad bude spreman. Ili neće. Ali pustite neka on odluči. U današnje vreme slanje jednog meila ili sms-a ne košta ništa i ne oduzima vreme, napišite svom prijatelju u nevolji, da ste tu, za njega, i pustite ga da odluči o daljoj komunikaciji. Da, možete, kao kolektiv, firma,pojedinac,poznanik, poslati cveće sa porukom – ja sam to puno puta radila, i uvek je to ljude dirnulo. Ali mi, ipak, kada sam se našla u istoj situaciji, nisu uzvratili.

Ne buljite u ljude na ulici. Da, nemaju: kosu, obrve, trepavice, nogu, ruku,sisu.. Ne buljite.

Ne komentarišite izgled, stanje, ne zapitkujte, ne zalećite se na decu koja nose hirurške mase da zaštite imunološki sistem, i ne navaljujte da ih ljubite – ODJEBITE – niste važni vi!

Nije važno da svi na ulici vide vašu zabrinutu facu.

Ne prepričavajte.

Ako nekome možeš da pomogneš, pomozi mu.

Ljude valjda pali humanost samo kad je za javnost. Ostalo se ne važi.

Ne gurajte nos tamo gde mu nije mesto. Nikada nikome nećete pomoći tako što ćete živeti tudje živote. Mi, sa dijagnozom, borimo se za život, sa svojim strahovima i panikom, sa svojim demonima. Vi, bez dijagnoze, pogledajte se u ogledalo, zavirite u svoj život, znam, treba imati muda za to..lakše je ovako..ali ne vodi nikuda..

Nisam nikad živela tudje živote, živim svoj, kakav god da je, živim ga hrabro i nije mi žao ni jednog trenutka.

Do Australije ovaj seks možda preraste u ozbiljnu vezu, a to već sluti na brak.

Nekad..pre..kad  sam bila baš mlada; sedela bih, u svojoj sobi; zaglavljena u fotelju, sa nogama prebačenim preko naslonjača; na vrhovima prstiju klatile bi se papuče; ja bih, učila...tako..a on..on bi me, preko knjiga svojih, gledao, ćutao..ćutao i gledao..a onda bi prolitao priču o članku moje noge i svom pogledu, prikovanom za njega.

Ljubio me je u mraku hodnika ulaza zgrade; ispred lifta; dok ne bi škljocnulo jedno KLIK sa nekog od gornjih spratova, i svetlo se, ponovo upalilo. Ili, dok me ne bi nažuljali dugmići, kojima se poziva lift; na koje sam se naslanjala, izvijajući vrat i celo telo, uživajući u milovanju njegovih prstiju.

Bio je zaljubljen u mene; i voleo me, nekom dramatičnom ljubavlju; u kojoj se, u njegovim pričama, krnjio plafon i padala boja sa zidova; i dok bih odlazila; molio me je, da probam, makar, pola njegove samoće, sa sobom da odnesem..

On je bio zaljubljen u mene, a ja sam bila zaljubljena u život.

Godinama kasnije; jedno jutro; na poslu, u moru poslovnih mejlova, dočekao me jedan, poslat sa nepoznate adrese, nepotpisan..

Pa ipak..posle prve rečenice; znala sam da je on.

Isto je pominjao naše šetnje; moju kosu, kojom ga, slučajno, okrznem, dok hodam, moje nokte, kojim, zamišljeno kuckam..i moje noge..

I meni se, kao bljesak, vratio u sećanje, taj trenutak; on i ja; vodimo ljubav; mrak je; on traži da upali svetlo, jer želi da me gleda..i onda me gleda..srećna sam..ležim na krevetu i osmehujem se..on mi ljubi ledja i smišlja imena za našu decu..

Ali ne mgu da zadržim taj trenutak više..

Kao sečivo..bljesnuo je, pred mojim očima; i ja sam se, opet, vratila u mrak; onaj; u kom nisam želela da upalim svetlo; onaj; u kom mi je bilo lakše da ne vidim onog sa kim spavam.

Još nekoliko godina kasnije; u pustom, hladnom bolničkom hodniku; u jednom grotlu tuge i straha; sedela sam, jer nisam mogla da spavam; nisam mogla ništa osim da čekam to jutro, kada ću leći na sto; i kada će me gurnuti u jedan novi, još mračniji mrak. Nisam mogla ništa, pa sam listala svoju poštu..i tu..u dubokoj, zimskoj noći, u mraku; u kome; već dugo, ni sebe više nisam mogla naći; opet mi, neke reči, zazvučaše poznato, i pre nego stigoh do kraja, znala sam da si ti.

O Bože! U kakvom ponoru mraka sam bila; tada; duboka; crna noć; nebo, koje me pritiska; i nemoć, pred kojom bi se, srce, lako, predati moglo.

Kako daleko, daleko kao san, kao život, drugi neki..zvučao si mi..

Znaš, kada se operacija završila..najteže je bilo...upaliti svetlo.

Ali..Ja sam stisla zube i pogledala u ogledalo.

I znaš; od svega, što sam tu videla; nekako sam se, najduže, zagledala u svoje oči..Tu, u njima..neka boja dunavskih trava, izvirivala je kroz mnoge mrakove...i ne bi se tako jasno videla, da taj mrak, oko nje, nije bio tako crn.

I znaš..evo; i noćas ne mogu da spavam; upalila sam svetla, setila se tebe, i plačem..

i nekako znam da ćeš, nekako, ti, baš ti, ovo pročitati. 

Hodam po žici.

Ne vidim kraj.

Ali gledam ispred sebe; ravno.

Nekad; klizne mi stopalo, zatetura se telo; srce se prene; zalupa..

Pa, umiri...

Ne gledam dole...u ponor..u Pad.

I nema na meni ni kap znoja.

Hladna sam.

I, Bez Straha;

I, za bilo koji put – isto spremna.

Moj.