SALVA MEA
SALVA MEA
U ovom lavirintu, vrteći se.. jagodica prstiju, izbodenih od trnja... i - već uplašena, jer veče se spušta; srca ustreptalog od strepnje, i sa, sad već previše kostura, izgubljenih u onim bezizlaznim tunelima.. sa uraganom jada koji iz mene kulja, zavapih za pomoć.
Vešti prodavci naći će te svuda. Dok sa Titanika skačeš u hladno more, ponudiće slamku, ali, ako stigneš do obale, poželećeš da si mrtav, kad shvatiš koliko te taj spas košta.
Čak i kad platiš, svakako ćeš ostati, tu, na obali.
Dok se sledeći prodavac ne ponudi da te odvede na sigurnije mesto.
Osećam se kao Sirijac. Progonjen. Prevaren. Opljačkan. Agresivan. I na smrt, preplašen.
Ne znam čija će me pomoć kuda odvesti, a sama lutam, i ne vidim izlaz.
Tri krila slepog miša, čudotvorna droga iz Amazonije, praktičari theta i ostalih healinga, koji se drže za ruke i žmure, praktičari joge iz Male Krsne, propali stručnjaci koji me uče uspešnosti. Debeli nutricionisti i bolesni doktori. Šamani modernog doba sa onim kurcem što hvata snove.
Kristali i minerali, jebene crvene narukvice oko ruke, kabala ili mahala, jebem li ga, jedno otegnuto Ommmmm koga svi ponavljaju, kao spisak zdravih organik čia i ostalih semenki koje kupuju u prodavnicama zdrave hrane, kurkuma, papaje,, plave noći u satenu i mleko od kokosa".
BOLJE BI TI BILO SAMNOM AL TI NEMAŠ UKUSA.
A popovi? Crkva? Možda fratri.. Oni mi deluju predanije..smernije..
Ne znam kako bi se poseta završila da sam imala onaj nastup sicilijanske udovice..
Ali, prozorčić na vratima, i zavesa koja se pomiče sa prozora sa strane, fratri koji bešumno klize kroz hodnike, prostorija u kojoj me ostavljaju da sačekam nekoga ko će samnom razgovarati. Sa rešetkama na prozorima...pa..mene je, lično, još više zaintrigirala.
Sa slikom na zidu na kojoj je bolesni dečak, koji izgleda zdravo, više momak nego dečak, noge, ruke i glava, vire iz prekrivača, pod glavom mu dva jastuka, dva prozora iznad kreveta, velika paorska peć, na njoj drema bela mačka, pred njom, nad dečakom, raširenih ruku, stoji fratar.
I ništa tu nije neobično, poznate boje poznatog slikara, nisu kućice, ali slika je njegova, jasno.. Neobična je samo, u odnosu na ostatak tela, predimenzionirana glava fratra. Izgleda kao lik iz crtanog filma, stripa, ili mongoloid. U svakom slučaju blenem u sliku i već mi osmeh titra na usnama na pomisao da bi se neko mogao tako podmuklo inteligentno, toliko očigledno da se niko ne bi ni usudio da pomisli na podsmeh
, osmeliti da naslika tako nešto i daruje samostan.
Fratar koji razgovara samnom crveni i povremeno skreće pogled. Odgovore na moja pitanja ne zna i ja već počinjem da se dosadjujem. Povremeno sakriva ruke. Neizmerno sam pristojna ali on ipak izgleda kao da jedva čeka da pobegne. Pažljivo biram reči da ne spomenem najdominantniju u mom vokabularu - kurac. On pažljivo bira reči da kaže nešto smisleno, ali je mučno gledati, i slušati kako ih malo zna. Katolkinja? Idete na mise? Krštena? Krizmana? Prva pričest?
Da, jbt, pitaj me nešto što ne znam, reci mi nešto što nisam čula..
Ništa..
Mislila sam ovo će me iskustvo produhoviti.
Uvek zaboravim da je ova majica kao pena i da je pokušavao da ne gleda u moje sise.
Uvek zaboravim da i drugi ljudi žive u svojim strahovima. Od progona se štite gvozdenim rešetkama na prozorima, od pohote celibatom, od samih sebe tražeći od drugih pomoć.
E, tu se i ja uvek zajebem.
1 Komentari |
0 Trekbekovi
Thanks for fibally talking about >Memento!
Autor write paper — 17 Feb 2021, 14:56