Memento!

12 Okt, 2018

Család

— Autor vida @ 01:55

Család



Kao lančić koji pokušavaš da otpetljaš.. Pipavo. A već to me nervira. Zahteva strpljenje. Ako povučeš jače, možeš da ga pokidaš. Istovremeno, iz sve snage bih ga rastrgala, prosula po tepihu, i ostavila iza, besno zalupljenih vrata, i, istovremeno, istovremeno.. Grizem usne.. Izvijam obrvu.. Pažljivo, kao da radiš razminiranje minskog polja, i kao da mi je taj zlatni lančić moja životna nit.
Jebena ljubav i Jebena mržnja, iritantno mirno, stoje na tasu, odmeravaju moje strpljenje, raduju se mom iskušenju, i dominiraju nad mojom sudbinom, imaju svo vreme ovog sveta, urotili se protiv mene, i samo postoje, tu, u mom srcu.
Ja gledam u nebo. Jedno pero, čekam da padne, njišući se kroz vazduh i oblake, i da jedno od ta dva osećanja prevagne. 
Belo je od andjela čuvara.
I crno je od andjela, ali onog palog, andjela. 
Nekad mislim, moj tata je sada negde na nebu, posmatra me, laktova oslonjenih na oblak, kaje se zbog svega, i brine za mene. Čuva me, konačno.
A nekad..
Nekad samo mislim da je sad kasno. 

Komentari


Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me