Memento!

ALI POGLED SA VRHA JE JEBENO NEPROCENJIV!

Uvek sam imala neke fantazije kako bih volela da pomažem ljudima. Nekako, to je bilo u meni, oduvek, uvek bih, još kao dete, uletala da branim nezaštćene, uvek bih imala neponovljiv poriv da ispravljam krive Drine, i borim se protiv nepravde. Koliko god me to koštalo.

Kako sam finansijski pre Pepeljuga nego ćerka nekog kraljevića, nikako mi nije bilo jasno kako bih to mogla da postignem.

Onda sam skapirala da bih mogla da se udam za nekog ko ima love, koju ću ulagati za dobrobit ugroženih. I nije da nije bilo prosaca. Al jbg, mozda sam, ponekad, i bila vrlo raspusna Pepeljuga, ali srce mi nikada nije reklo To je taj, a i ja nikad nisam umela da mešam posao i zadovoljstvo, uvek je bilo Samo zadovoljstvo, pa sam pošteno, birala da ostanem - kakva sam takva sam al bar sam Pepeljuga - sama.

I nisam se NIKADA pokajala.

Pitala sam, neprestano, nekom uporno mazohističkom silom, da li je moguće da se rodiš da bi se školovao, radio, radjao, pravio slave, išao deset dana godišnje na odmor, da ti promene ulje, i nastavljao da živiš kao robot. Zombiran. 

Znala sam da mora postojati još Nešto. 

Pa odlučih da proverim. 

Znala sam da ce se u mom životu desiti neki naopaki preokret, oksimoron, a kako drugačije. Koji će sve preokrenuti, izvrnuti, istresti iz gaća.

Dobro,ovo poslednje je, realno, bilo najlakše.

Sada, kada imam ovo iskustvo bolesti, kada sam u istom danu dobila dijagnozu, lošu prognozu i otkaz, ostala na ulici, bolesna, napuštena od svih, kada sam počela fizički i mentalno da padam.. sada znam da je ovo bilo najdragocenije iskustvo mog života, jer mi je otvorilo dimenzije, za koje nisam znala da postoje, i DA, jeste me ovo iskustvo nekoliko puta strmoglavilo niz liticu, i jesam morala da se penjem ponovo, ponižena, očajna, usamljena, i nekad bih se osvrnula na liticu, utučena svim što mi se dešava, ugušena jednim neizmernim osećanjem neizdrža, ali to bi me podsetilo na dane pre bolesti, sav očaj koji sam živela i beznadje u koje sam, neminovno-tonula..i onda bih rekla sebi, Ako sada odustaneš, tvoj život nema nikakav smisao. Iza ovog je neka poruka. Ovo je od Boga blagoslov i ne smeš od sebe odustati.

Ne sada. Ne, više nikada.

I kako bih se uspinjala, sve sam manje padala i sve sam jača bila. Znala sam da rastem kao duša i nije me bio strah. Kada je bolelo, stegnula bih zube i širom otvarala oči. Gledala bih oblake, nebo, oči bi se punile suzama, ali nisam odustajala. 

Postala sam ludo hrabra.

Sada kada sam konačno smogla snage da živim, više nije bilo povratka, sela sam za kockarski sto, nisam videla protiv koga igram, nisam mogla da čitam govor njegovog tela ( možda ga i nema - tela, mislim ), mogla sam samo da osetim jezivu hladnoću s njegove strane stola i nepogrešiv osećaj koji mi je ispunjavao celo telo (koje sam ja još tu i tamo imala) - da je bez milosti.

S duge strane, apsolutni početnik, koga ovaj ambijent nikada nije uspeo da impresionira, jer sam valjda kapirala da je igranje u lovu, kolika god bila, jebeno dosadno, i svi pokušaji mojih udvarača da me izlaskom u kasino fasciniraju, završili bi se isto, zaspala bih oslonjena na šank, uglavljenog dupeta na onoj barskoj stolici, obucena u farmerke i starke, i probudila bih se samo kad je odlazak kući postao izvestan.

Ali sada, sada sam sedela uspravna kao sveća, znala sam da me posmatra, pa nisam lupkala noktima po čoji, nisam ni pušila, gušila bih paniku i nervozu, jer sam znala da se, njima hrani, baš kao duh  - strahom.

Znala sam i da se, ironično - bolesno napaljen oblizuje nad mojim ulogom, ali moj pogled je govorio uvek isto- DUVAJ GA, iako realno, nisam imala pojma koju igru igramo, a ni koja su pravila, a nisam ni bila neki format od učenja, a bila sam, da tako kažem, i malo kratka s vremenom. 

A i nisam imala Bog zna kakve karte.

Ali sam sve vreme, negde iza sebe, čula glas svog prijatelja, svetskog kockara, tresao bi svoju muštiklu po onom skupocenom tepihu, i mrmljao kroz onu svoju dedamrazovsku bradu - možeš ti to Jelena.