Memento!

JEDINI NAČIN

I onda, kada se, sa tim, jednom suočiš, onda ti se život pretvori u niz nanizanih strahova, svakog trenutka osećaš kao da bi mogao umreti, što je, realno, i činjenica.

Mislim, nije kao da bi mogao da zaboraviš, kad ti se život svede na: terapije, igle, vene, uvlačenje sestrama da bi te što manje bolelo...A, i kad se pogledaš u ogledalo, isto se neprijatno iznenadiš, baš isto onoliko kao kad vidiš neku svoju sliku od pre.

Više ne znam koja sam ja, od te dve.

I, stvarno, stvarno poslednje što ti sad treba je da te neko podseća na bolest.

Ujutru, čim otvoriš oči, fuck, ah da, imam rak, jebem ti..pribereš se, dovoljno da otvoriš oči, i puf!..nafrakane voditeljke, klibere se sa ekrana, i podsećaju te na preventivne preglede, blago tebi, misliš se – ti tumor na mozgu ne možeš da dobiješ..onda sledi red reklama za vodu, čudesne vitamine i prirodne travare lekare.

Jedva se sabereš, i zalepiš svoje rasprsle delove u komad čoveka, udahneš duboko, pre nego tamo kročiš, i onda gurneš vrata Instituta, koja su, prigodno, teška, kao da treba da nabildaš mišiće na rukama kao Madona, i čim udješ, zapljesnu te izlepljeni zidovi sa podsetnicima na smrt.

I da, naravno, kratko obraćanje Bogu, u kapelicama, sa svake strane hodnika – na koju god da kreneš, da ne promašiš.  U dilemi, da li su tu, jer medicina još ne stoji , apsolutno, iza svojih stavova, pa traži(mo) i malo pomoći od Boga, ili zbog činjenice da smo se religije, tek skoro setili..ili zbog oba..šunjam se hodnicima, uplašena kao miš.

Sa svakog zida, gleda me neka papirna žena sa ožiljcima, neki rezultati naučnih istraživanja, od pre deset godina, sa statistikom, koja ne zanima više ni one koji su ih radili. Knjige utisaka, koje niko ne čita, kutije za primedbe pacijenata, u koje se ubacuje smeće, i, da – NI TO NIKO NE ČITA.

Gužve po hodnicima, i pauza od 10-10,30h.

Ovde su svi već uplašeni. Radije bi da ih neko zagrli, nego da im dodatno govore BU! strašne prognoze sa zidova.  Ja bih angažovala neke drage,mlade volontere da grle ljude.

I poskidala bih sva ona sranja sa zidova i stavila slike pacijenata koji su preživeli – DA, IMA I TAKVIH!- i njihove priče - kako su iz svega izašli, kako im je kosa ponovo porasla, kako žive, i raduju se.

Ukinula bih maltretiranje pacijenata opsesivno kompulzivnim zatezanjem čaršafa, vizitu u cipelama, kad se već pridržavamo strogih procedura održavanja sterilnosti, iako nigde ništa nije sterilno, i veća je verovatnoća da ovde zakačiš neku bakteriju, nego da vrtiš torbicom, u parkiću ispred mog fakulteta.

Ima još jedna uzbudljiva procedura – preminulog pacijenta ostavljaju u sobi, naredna dva sata, medju teškim, nepokretnim pacijentima, bez razlike – u slučaju da se predomisli i oživi?! Da li ova procedura može da se ispoštuje u nekoj, posebnoj prostoriji, ili je, od organizacije, lakše, još jednom reći BU! BU!! Pacijentu, čisto da bude u neprestanom stanju straha i napetosti?

Nema opuštanja!

„ Nije vam ovo neki SPA, ni klinika Mejo“, reče jedna sestra, na svom jutarnjem nastupu, na turneji po sobama, sa svojom monodramom.

Da, ljudi svakodnevno umiru.

Od kad se rodimo, počinjemo da umiremo, rekao je, tešeći me, jednom, moj drug – doktor, naravno. Imaju apsurdno čudan smisao za empatiju.

Da, svako može umreti, u bilo kom trenutku, od bilo čega. Da, umiru od raznih bolesti, baš isto koliko i od drugih situacija, ali medijsku pažnju, crveni tepih i svetlo samo na nju, ima samo ova bolest. Skoro je kao neka privilegija biti onkološki pacijent, valjda moraš imati neku karakternu crtu, posebnu neku.

Ili samo muda.

I da -  postoji privilegija ovog iskustva, kad život pogledaš sa neke druge strane, kad shvatš da gelirani nokti u pogrešnoj nijansi nisu smak sveta, da to što ti je šef notorna seljačina nije razlog da sebe kinjiš besom, kad ne provodiš sate razmišljajući koga ćeš i kako impresionirati.

Jer je bitno samo da si živ. TI – baš takav kakav jesi!

Volela bih da pričamo o onome o čemu niko ne priča, o sreći, o čudima, o izlečenju, o blagoslovu, od Boga – šansi – da svoj život još možeš čudesnim učiniti.

Jer, kad sve ovako pogledam, možda su i svi ovi izazovi jedini način. Da, niko nam, ovde ne priča o čudima, i čuda se ne dešavaju onima koji u njih ne veruju.

Ne znam u šta ste verovali ranije, ali jedini način da doživiš čudo je da u njega prvo poveruješ, ne da čekaš da se desi da bi verovao, nego da veruješ baš sad, šta god da kažu.